Posvećeno običnim mamama

Drage moje, da li vam, kao i meni, idu na živce reklame koje daju potpuno izobličenu sliku svakodnevnog života? U poslednje vreme sam nekoliko puta na TV-u naletela na jednu od reklama za Ariel deterdžent. Scena je sledeća: Srećni, nasmejani, odmorni mama i tata, obučeni u sportsku eleganciju, sede u svojoj suncem okupanoj dnevnoj sobi - mama ležerno na kauču, a divni tatica na podu. U sceni učestvuju i tri bebe. Mislim da je jedan komad kod mame, drugi kod tate - ili u toku reklame mama daje tati komada jedan, a jos jedan komad gamiže po podu. Dakle, ljudi imaju troje dece - preciznije trojke. Oni presrećni, bebice guguču i smeju se, kuća blista. Ma sve kao na filmu. Uopšte nije bitno šta izgovaraju i šta reklamiraju. Niko, ama baš niko me ne može ubediti da ljudi, a posebno mame koje imaju trojke mogu da budu tako ozarene i opuštene. Osim, naravno, onih ispred (a ne iza) kojih maršira četa dadilja, kućnih pomoćnica, baba i ostalih "štaka" pomoću kojih te uspešne mame preživljavaju u svom blistavom izdanju.

Da vratimo film malo unazad. Ne znam kako je bilo vama u trudnoći ili trudnoćama, ali ja sam se vrlo često pitala koji je debil smislio da se trudnoća naziva BLAGOSLOVENIM stanjem. Znate šta je za mene blagosloveno stanje? Kada vitka i preplanula ležim na kasnom popodnevnom suncu na nekoj egzotičnoj plaži i smišljam šta ću to veče da obučem dok čekam da mi moje voljeno biće donese koktel u kori od ananasa. To je blaženstvo. Stanje naduvenosti i zadržavanja vode u telu, a istovremeno nemogućnost zadržavanja "vode" na javnom mestu, padanje u san na poslu ili konstantna nesanica - kako kod koje blagoslovene dame, bezuspešni pokušaji da se veže pertla preko stomaka, nestrpljenje "kad će već jednom da mi bude lakše?" i još mnogo toga se nikako ne može nazvati blaženstvom. Doduše, možda je i to lakše od onoga što sledi.

A slede neprospavane noći, a ponekad i godine; povraćka i kaka nafilovane jedna preko druge; mastitis; mlohava celulitična masa sa strijama; odbijanje mleka; grčevi i prvi, drugi, treći i ostali zubići; pa onda prohodavanje u kombinaciji sa tantrumima, odvikavanje od pelena... Ma zašto uopšte da nabrajam? Mnoge od vas znaju to bolje od mene jer ste ponovile isti projekat više puta. Svaka čast našim muškarcima koji nam pomažu, ali nijedan od njih ne zna šta znači negirati sebe i privremeno izgubiti sopstveni identitet, ne stići u WC na vreme da bi se detetu/deci zadovoljile potrebe, osećati se sama samcata na svetu, pogledati se u ogledalo i pitati se "Ko je ova žena? A bila je tako privlačna..."

Svakako da ima mama koje tri dana posle porođaja izgledaju kao foto-modeli i koje su uvek kao sa reklame za Ariel. Mama koje njišu svoja zanosna tela na štiklama od 10cm dok u rukama nose bebicu obučenu u Ralph Lauren Baby kolekciju od glavice do petice. Mama kojima već u sali za porođaj zategnu stomake i dopumpaju silikon. Mama koje ne viđaju svoju decu pa i ne mogu da budu zarozane i flekave. Najveći njihov problem je što one nikada neće znati kako je to kada jedna obična mama konačno izroni iz pelena i besanih noći, ode kod frizera, kupi novu haljinu koja odgovara njenim novim gabaritima (čak i kada se smrša, forma se promeni), našminka se i ode sa svojim malim anđelom među ljude. I onda se mali anđeo zaleti sa drugog kraja prostorije ili parkića i snažno zagrli mamine noge ostavljajući čokoladne fleke po novoj haljini. Te savršene plastične mame nikada neće znati da nas obične mame u stvari baš briga za isflekanu haljinu jer se nijedna haljina ne može meriti da čoko-zagrljajem.

90's Greatest Hits

Zašto mi u poslednje vreme sve u ovom gradu ima ukus, miris i izgled devedesetih? Devedesete nikada u suštini nisu nestale, jer ova zemlja nije mnogo napredovala od tada, ali su se barem njihovi simboli privremeno zavukli u mišje rupe. Opet mi ulice izgledaju prašnjavo i blatnjavo. Pločice na šetalištima su ispucale i podlokane. Fasade se urušavaju kada dune jači vetar. Automobili se propinju i divljaju. Silikonske sise šetaju na plastičnim štikletinama ruku pod ruku sa nabildovanim tetoviranim mišićima u uskim polu-sintetičkim majicama. Informacije ulaze u glave kroz oči i uši ali besciljno lutaju telima u bezuspešnim pokušajima da pronađu mozgove potomaka onih koji su vedrili i oblačili devedesetih. Ponovo oni sa dozvolama za ubijanje gaze svojim džipovima ljude i decu i bivaju pušteni iz pritvora iz nepoznatih i neobjašnjivih razloga.

Posle godina najezde japijevskih skakavaca u uzanim pantalonicama i sapetim sakojčićima, došlo je vreme onih koji su devedesetih proganjali sve što je bilo moderno i prozapadnjački orijentisano, onih koji su po Balkanu divljali u težnji da satru sve što je drugačije i što pripada nekoj drugoj veri, onih čije su vrednosti bile silikonske sise i guzica uvažene supruge masovnog ubice. Sada su se isti ti preobukli u demokratiju i evropske integracije, u borbu protiv korupcije i kriminala, u dobrosusedske odnose sa onima koji su bili i ostali drugačiji. Čak nam dovode te "drugačije" da grade moj rodni grad na vodi. Nekada su ih tukli i proterivali, a sada se ljube sa njima i nazivaju ih braćom. I, kao i uvek, nas niko ništa ne pita.

Devedesetih se barem znalo ko su "oni", a ko smo mi. Mi smo bili pametni i kreativni, demonstrirali, lupali u šerpe i kontejnere, imali mašte, volje i snage da se izborimo sa onima koji su sada legitimni lideri ove zemlje. Prošlo je premalo vremena da bismo opet skupili snagu da se bunimo protiv prikrivenog ludila i psihopatskih lidera. Retki su ljudi koji mogu dva ili vise puta u zivotu da budu puni volje i poleta da iz korena promene stvari oko sebe. Uostalom, kako da se bunimo protiv silikonske demokratije i nabildovanih evropskih integracija. "Šta u tome ima loše?", pitali bi nas Evropa i Amerika. A i oni su odlikaši. Devedesetih su naše sadašnje lidere držali na crnim listama i listama zabrane ulaska na njihove teritorije, a sada ih hvale na sva usta. Ko je, bre, tu lud?

A što se tiče mog rodnog grada na vodi, neće ga niko od nas videti. Iz dva razloga. Ili nikada neće biti napravljen, ili će biti opasan zidinama od 3 metra da običan svet, takozvani Beograđani i njihovi gosti, ne bi mogli da uđu i da ometaju srpsku i belosvetsku elitu u kockanju, kurvanju i opijanju. Samo se nadam da će silikonske sise i tetovirani, nabildovani mišići naći unosne, poštene poslove unutar zidina i da više neće bahato šetati mojim rodnim gradom. 

Bezvezni ljudi

Sigurna sam da u delovima današnjeg sveta koji plivaju u moralnoj kaljugi i gliboderu postoje dve vrste ljudi: bezvezni i vezni.  U tim delovima sveta ljudi se rađaju kao jedni ili kao drugi i teško prelaze iz jedne vrste u drugu. Pošto su bezveznost i veznost moralne kategorije, nije moguće pretvoriti se iz bezveznog u vezno i obrnuto. Bezveznim ljudima u svakodnevnom životu nije nimalo lako.

Oni kao da nikoga ne poznaju. U stvari, često poznaju mnogo ljudi ali o njima razmišljaju kao o ljudskim bićima, a ne kao o sredstvu pomoću kojeg mogu da dođu do željenog cilja. Oni nikako ne mogu, ne žele i ne znaju da unovče svoja poznanstva i prijateljstva. Oni ne poznaju nikoga u ministarstvima, u opštinama, na šalterima, u bolnicama, u bankama, u policiji, u školama i na fakultetima, po sudovima, po firmama i na ostalim ključnim mestima. Njima čak ni teta Mica sa Bajlonija ne donosi jaja od koka koje su kljucale po bunjištu. Jaja kupuju na prvoj tezgi na koju naiđu.

Kao što kupuju jaja na pijaci, tako rade i sve drugo u životu. Pokušavaju da dođu do informacija redovnim putem, popunjavaju formulare, čekaju u redovima, plaćaju sve što treba i što ne treba, javljaju se na oglase za posao, polažu prijemne ispite i rade sve ono što je u normalnom svetu normalno i svakodnevno. Rađaju se i umiru po redu, a ne preko reda i ispod tezge. Vrlo često ni rođeni roditelji ne nalaze za shodno da im pričuvaju decu jer smatraju da bezveznim ljudima to nije uopšte potrebno. Oni se snalaze čak i bez veze sa svojim sopstvenim roditeljima.

Za razliku od bezveznih ljudi, vezni ljudi na svakom mestu u okolnostima moralne kaljuge imaju strateški raspoređene poznanike, prijatelje, rođake, kumove i ostala sredstva pomoću kojih žive svoje vezne živote i bez kojih bi sigurno prestali da dišu i da se kreću. Oni se i u vrtiće upisuju preko veze, škole i fakultete završavaju na volšebne načine. zapošljavaju sebe i svoje najbliže u najmutnijim trenucima u istoriji kaljuge, stiču stanove i kuće pomoću svojih magičnih moći. I konačno kada dođe vreme da krepaju, nađu sebi grob preko veze. Ne plate ga, nego ga dobiju za džabe. Vezni ljudi su u stanju da iz malog mozga iskopaju drugare iz osnovne škole kojima vrlo često ni ime ne pamte i da ih lociraju na ključnim mestima u društvenoj, partijskoj i poslovnoj kaljugi.

Život veznih ljudi je objektivno lakši od života bezveznih ljudi. Oni su materijalno bogatiji, a duhovno daleko siromašniji od onih bezveznih. Oni su vezani i stalno nekome nešto duguju. Stalno se okreću preko ramena u strahu da će ugledati utvare svojih poznanika i nazovi prijatelja. Strepe od zvona telefona zbog mogućnosti da ih pozovu plemenske poglavice i drugovi i da im traže ponešto zauzvrat. U njihovim glavama su pohranjeni softveri sa gomilom podataka koje nikada nigde ne bi smeli da zabeleže. Od podataka o njihovim vezama, mesečnih, kvartalnih i godišnjih obračuna nominalne vrednosti tih veza vrlo često im pucaju glave. Oni su vezani na sve moguće načine.

Jedina prednost bezveznih ljudi je u tome što su potpuno slobodni. Slobodni da misle, da osećaju, da govore i da se kreću po sopstvenoj želji i volji. Njihov život jeste teži, materijalno su siromašniji, ali je to njihovo, uslovno rečeno, materijalno siromaštvo potpuno stabilno zato što ne zavisi ni od koga. Oni vezni kad-tad od velikog bogatstva padnu na vrlo niske grane. Ako ne oni, onda njihova vezna deca. Kada se svedu svi računi, zaista ne znam kome je bolje. Znam samo da vezni ljudi sasvim lepo žive u moralnoj kaljugi. Oni bezvezni lepo žive negde drugde.

Prave srpske vrednosti

Dobar dan! Ako ste mislili da sam ostala bez teksta, odnosno zanemela, varate se. Nije me bilo iz dva razloga. Prvo, spremala sam ispite na mojim poslediplomskim domaćičkim studijama. Drugo, i daleko važnije od prvog, ništa me nije dovoljno inspirisalo da bih imala šta da kažem. Bilo je tu svega i svačega. Pohapsili smo sve drogoljube, uključujući i Darka. Dobili smo Nobelovu nagradu za mir, zajedno sa glavnokomandujućim OVK-a i kontesom. Nismo dali Srbijagasu pare da isplati plate. Dobili smo novog/starog predsednika DS-a, partije bez cilja i svrhe postojanja. Užicu smo obezbedili čistu vodu iz Čajetine, što je rešeno po kratkom postupku. Nije baš jasno da li će ta čista voda stići u ovom veku, ali to za naredne izbore ionako nije bitno. Joj, zabole me glava od postizanja i dostignuća u proteklih mesec-dva. E da. Bio je i Deda Mraz iako više ni sneg neće da nas zadesi, a kamoli nešto bolje.

Međutim, jutros oko šestice kada sam čitala vesti na tabloidnom Blic portalu, doživela sam proviđenje. Da sam katolkinja, ukazala bi mi se Gospa u sred Beograda. Umesto Gospe, ukazao mi se Velimir. Jeste, u šest ujutru niko drugi do Velimir. Jedna moja prijateljica me je prosvetila da je Samanta Fox, zvana Fuksa, posle nastupa u Čačku 2010. godine, koji je citiram "bio jedan od najboljih koncerata u [njenoj blistavoj] karijeri" (pevala je, ako niste znali, u milanskoj Skali, Pariskoj operi i u Metropolitenu), izjavila da "ako postane majka zadravog dečaka da će mu sigurno dati ime Čačak ili Velimir Fox". Bilo da je ovo trač ili istina, spektakularno je. Velimir rocks!

Da se vratim na moje proviđenje. Dugo se već pitam koje su osnovne vrednosti u Srba. Pošto se na domaćičkim studijama bavim, između ostalog, pitanjima takozvanih političkih vrednosti, kao što su poštovanje ljudskih prava, demokratija, vladavina zakona, itd., pokušavam već skoro pet godina da dokučim kojih se vrednosti to Srbi pridržavaju, šta poštuju, šta im je, uslovno rečeno, sveto. U šta to ne sme niko da dira? Često pitam studente kada držim seminare i predavanja iz domaćinstva, koje su to srpske vrednosti u današnje vreme. Niko ne zna da odgovori. Nekada su te vrednosti bile bratstvo i jedinstvo. Nametnute vrednosti, dakako, ali ih je većina poštovala i imala sa čime da se identifikuje.

Današnje srpske vrednosti su sažete u nekoliko ključnih rečenica koje je Velimir izrekao u intervjuu za Blic. Intervju je fascinantan, prosto ne znam šta bih pre izdvojila. Ne znam da li u štampanom izdanju ima još. Ja bih još!!! Velimir je odgovarao na pitanja o vikendicama uz Savu koje su bespravno podigli naši čelnici, u ovom slučaju predsednik. Kaže da tamo ima mnogo nelegalnih vikendica i da "ne možemo tendenciozno krenuti" na gore pomenutog. Kaže Velimir još mnogo toga, ali vrh je njegov odgovor na pitanje o tome da je predsednik, koji treba da bude primer građanima, bespravno gradio. Velimir veli: "On tada nije bio predsednik. Gradio je znatno ranije."

Znate koji je naš osnovni problem? To što 80% srpske populacije razmišlja upravo na ovaj način. I, shodno tome, poštuje ove vrednosti. Kažem, "ove" jer ne znam kako da ih nazovem. Tako nam je kako nam je zbog toga što smo ovakvi kakvi smo. Živeo Velimir i svi zdravi dečaci klonirani po ovoj mitskoj i mitičnoj ličnosti! VELIMIR ROCKS!!!

Tresla se gora, rodio se miš

Pritajila sam se, nigde ne izlazim, ne otvaram vrata putnicima-namernicima, ne javljam se na telefone. Kažu novine i televizija: HAPSE! Hapse sve redom. Ne pitaju za zdravlje. Kažu da je konačno došao trenutak istorijskog obračuna sa svim kancerogenim elementima našeg društva. (Nisu rekli baš ovim rečima, to su moje poetske slobode.) Možda ću ovaj tekst ipak da objavim kroz jedno mesec dana kada se konačno usudim da izađem iz kuće. A možda me ipak uhapse jer sam sedamdeset i neke na plaži u Mimicama kod Omiša maznula lopaticu za pesak jednoj devojcici. U osnovnoj školi sam pevala u horu ali sam uglavnom pevala na playback, odnosno samo sam otvarala usta. Mrzelo me da pevam pionirske pesmice o Titu. Onda sam u srednjoj školi prepisivala i naveliko bežala sa časova. A dok sam radila, pre nego što sam evoluirala u VKV domaćicu, nekoliko puta sam javila na posao da mi nije dobro, a u stvari nisam mogla da ustanem iz kreveta zbog tzv. noćnog "zaglavljivanja". Sigurno sam počinila još koju kriminalnu radnju, ali ne moram baš sve odmah da priznam. To ću uraditi na poligrafu.

Ono u šta sam sigurna je da moju učiteljicu iz osnovne škole (to je ona od 1. do 4. razreda, za slučaj da ste zaboravili) neće uhapsiti zbog toga što mi je u duhu komunističko-samoupravne ideologije oduzela jednu fenomenalnu svesku koju mi je tata doneo iz inostranstva. Takvu svesku tada niko nije imao. I sada mi se stegne srce kada se setim te crvene sveske. Zbog toga što je bila crvena, što je imala debele korice, što je imala 200 stranica i što još uvek ni reč nisam napisala u njoj, učiteljica mi je oduzela uz tekst: "Konfiskujem ovu svesku u ime odeljenske zajednice. Od danas je ovo sveska naše odeljenske zajednice." Prasica jedna samoupravna! (U daljem tekstu ću objasniti zašto je neće uhapsiti.)

Da se vratim na ove što će danas i u narednim danima biti pohapšeni. Oni će lepo da odsede u toplim bajbokanama po mesec dana. Taman fino, neće morati da se smucaju i ćoškare po snegu i hladnoći. Ješće kuvanu hranu što inače nije slučaj jer su tako fini likovi da im ni mame više ne kuvaju. Verovatno će dobiti i specijalnu garderobu za tu priliku. I sve ćemo to lepo mi da platimo. Onda će da ih puste - kud koji, mili i dragi moji. Da li zaista mislite da će uspeti sve da ih procesuiraju, da ne kažem na lepom srpskom "hendluju", i odrede im kazne? Ne, ne, ne. Taj film nećemo da gledamo. A zašto? Zato što je ovo predizborna kampanja i zato što kod nas postoji korupcija.

Svima nam je poznato da u predizbornim kampanjama ljudi svašta obećavaju. To se ne događa samo kod nas. Na to smo već navikli. A navikli smo i na korupciju koja nije endemska, kako kažu, nego je genetska. Pod genetskom korupcijom podrazumevam emotivnu korupciju mnogo više nego materijalnu. Naše rodbinske, prijateljske, kolegijalne i ostale veze su tako jake da niko i ništa ne može da ih raskine. Ove veze idu mnogo šire od rodbinskih i prijateljskih odnosa. Znate moju teta-Micu sa Bajlonija što mi donosi jaja i piliće za dete. Divna, poštena žena. Moj mesar je duša od čoveka. Uvek mi ostavi najbolje parče junetine. A tek poštar. Evo pre neki dan mi je pomogao da unesem cipelarnik koji mi je proizvođač dostavio samo do ulaza u zgradu. A tek komšije, pa trafikant, pa apotekarka. Sve divni ljudi bez kojih bih teško preživela. Za familiju, prijatelje i sve te divne ljude bih sve učinila. E tako isto i oni što hapse.

Dok ti uhapšenici budu uhapšeni, na njihove ulične i ostale strateške pozicije doći će sitni džeparoši, prevaranti i ostali wannabe veliki šmekeri da popune upražnjena radna mesta. Sistem jednostavno ne funkcioniše bez njih. A uhapšenici će posle godišnjeg odmora da postanu sitni srpski bizmismeni, pa onda krupni srpski bizmismeni, pa tajkuni. To se zove smena generacija.

Ipak ću da objavim ovaj tekst. Onda odoh pod krevet, ako neko dobronameran pita za mene. Ali nemojte da kažete onim strašnim čikama da sam ukrala lopaticu za pesak sedamdeset i neke.

Krave, krofne i čist vazduh

Volim da putujem po Srbiji. Posebno u jesen i u proleće. Tada su boje najlepše. Naravno, ne sviđa mi se sve što vidim, kao što su đubre pored puta, zapuštena i napuštena sela, veliki broj kafana krajputašica, skladišta, napušteni pogoni i još štošta ružno. Međutim, kada se skrene sa glavnih puteva može se videti i doživeti mnogo toga lepog. Pre nego što pređem na to lepo, imam pitanje. Da li neko zna zašto su terase na kućama po Srbiji okrenute ka putu? Zašto ljudi nemaju terase koje gledaju na dvorište? Verovatno je u pitanju radoznalost. Hoće u svakom trenutku da znaju šta se događa, odnosno da vide ko prolazi. I sa kim.

Prethodnog vikenda, koji je bio spojen sa najnovijim praznikom, bila sam sa porodicom u selu Podbukovi podno Divčibara. Išli smo u pravi, pravcati seoski turizam. Nismo bili u etno selu, nego u kući kod domaćina koji su nas mazili i pazili, uglavnom putem ogromnih količina hrane. Divota! Moja kćerkica je imala jedinstvenu priliku da poseti štalu, svinjac i kokošinjac i da učestvuje u seoskim poslovima. Bilo joj je ludo zabavno. Čista egzotika! Dva puta smo išli u šetnju bez nje jer je ostala sa teta Miljom da muze krave.

Teta Milja je domaćica koja drži kasu, kuva (mislim da još uvek osećam ukus njenih krofni i savijače od domaćih kora), pere, pegla, hrani kokoške i stoku, muze krave (pomoću aparata, ne ručno), pravi sir, kajmak, kiselo mleko, sokove, suši meso i ko zna šta još. Ne mogu ni da zamislim za koliko poslova je teta Milja ekspert. Ako nekome nije jasno šta teta Milja sve radi, može se to reći i na srpskom. Dakle, ona je Chief Financial Officer (CFO), Food & Beverage Manager, Household Maintenance Manager i Organic Food Specialist. Čika Mile, domaćin, je takođe stručnjak u nekoliko oblasti. Osim raznih poslova na imanju, on naravno peče rakiju, popravlja kola u svojoj automehaničarskoj radnji, zida kuće po selu i okolini, piše pesme, recituje i peva. I verovatno još mnogo toga. U prevodu na srpski on je General Manager (GM) ili Chief Executive Officer (CEO), Construction Specialist, Car Maintenance Manager i Entertainment Manager. Kada bi u Srbiji bilo više ovakvih eksperata koji rade umesto da imaju zvučna zvanja, kontempliraju i ponavljaju svoje mantre, bilo bi nam mnogo bolje.

Priroda na Maljenu je fascinantna, vazduh je čist, izvorska voda je ukusna, a rakija je fenomenalna. Imali smo i čudan susret sa stadom ovaca. Čobanica je htela da ih sa livade odvede u tor koji je sa druge strane makadamskog puta po kome smo šetali. Ovce stadoše kao ukopane. Ni makac. Fiksirale nas pogledom i ne pomeraju se. Gledamo mi njih, gledaju one nas. Pitamo čobanicu zašto su ovce stale, kaže da nas ne poznaju i da se plaše. Nisam znala da ovce mogu da poznaju ili ne poznaju nekoga. I onda kažu da su ovce glupe.

Sledeće putovanje po Srbiji biće poseta novoizgrađenoj crkvi u Bajčetini. Taj legat moram da vidim.

Zemlja čuda

Svaki put kada izađem iz kuće vidim na ulicama grada Beograda po neko čudo. To su uglavnom modna čudesa. Juče sam, recimo, videla pripadnika susednog nam i bratskog naroda (sa kojim se graničimo na jugozapadu) u svetlo, svetlo plavom letnjem odelu koje je toliko sapeto da izgleda kao da je oprano na 90°. Naravno, nogavice pantalona se sužavaju ispod kolena kako i priliči jednom wannabe yuppie-ju. A kako sam spoznala da je pripadnik tog veselog naroda? Tako što je razgovarao preko mobilnog (ovu reč morate da pročitate sa određenim akcentom) na sav glas kako pripadnici tog naroda obično i čine. Onda sam počela da razmišljam o tom kroju muškog odela što je moje misli odvelo do idolopoklonika yuppie modnog stila.

 

Ova grupacija je nastala u redovima Nebeskog Naroda posle takozvanih demokratskih promena 2000. godine, a direktno je iznikla iz bivše nam vladajuće partije. Kako je bivša partija (bivša u svakom smislu) dovodila strane investitore i podsticala rađanje domaćih business mešetara, iznedrila je i sloj površnih, samozadovoljnih, arogantnih, pohlepnih mladih ljudi čija je jedina i osnovna delatnost samopromovisanje. Ni u čemu nisu stručni, ali su američku veštinu samopromovisanja vinuli do neslućenih visina. U Americi je ova veština izuzetno bitna, oni su je izmislili, ali mora biti podupreta i po kojim profesionalnim kvalitetom. U Nebeskog Naroda profesionalni i ljudski kvaliteti uopšte nisu bitni. Idejne vođe i rodonačelnici ovog pokreta su bivši nam vođa, zvani Paun, i njegovi spin doktori, zvani Idoli. Ja bih veštinu samopromovisanja u našem kontekstu nazvala samospinovanjem.

  

Drugu veliku grupaciju u nas čine duplo bivši vladari, koji su se vratili na političku scenu na mala vrata. Oni su sledbenici marksističko-, odnosno socijalističko-liberalne ideologije. Sad se pitate kako je to moguće. Marksizam, odnosno socijalizam i liberalna ideologija ne idu ruku pod ruku. U Nebeskog Naroda idu. Pripadnice i pripadnici ove grupacije propovedaju socijalnu pravdu i oštro se protive svom zlu koje dolazi iz liberalno-demokratskog sveta, ali u potpunosti prihvataju pohlepu i eksploatisanje radničke klase kao svoje osnovne vrednosti. U suštini, oni su usvojili ideologiju bivše Prve Dame sa Cvetom u Kosi i njene partije koja je bila izvorište i polazište mnogim današnjim tajkunima.

  

Treća grupacija na našem zvezdanom nebu postoji odvajkada, starija je i od samospinera i od liberalnih marksista. Iako ima dugu tradiciju, ova grupacija se tek nedavno izborila za prvo mesto na političkoj sceni Nebeskog Naroda. Njeni članovi su iskreni, prostodušni, slabo obrazovani, idolopoklonici kuke, motike, pečenja i šljivovice. Za sada, osim svojih vrsnih profesionalnih i obrazovnih kvalifikacija, nemaju neka bitnija dostignuća. Osim što su se konačno dokopali vlasti. Vrlo često njihove zvanične predstavnice i predstavnici govore u metaforama i citiraju poeziju i prozu samo njima poznatih autora. Ne znam da li će ostati prostodušni ili će i njih iskvariti vlast. Što bi stari Latini rekli: "Honores mutant mores (sed raro in meliores)". Zamalo da zaboravim! Ipak su stekli formalno visoko obrazovanje iz maglovitih oblasti na visokocenjenim univerzitetima.

 

Još se niste pronašli ni u jednoj od ovih grupacija? Drago mi je zbog toga. Postoji i ona šačica ljudi u Nebeskog Naroda koja ima obrazovanje, sposobnost i kvalitete, ali mora da radi da bi vukla na grbači prethodne tri grupacije. Srećan vam rad!

A kolika Vam je plata?

Pre par dana ja na pijaci. Gde bi uostalom VKV domaćica i bila nego na pijaci. Priđem jednoj tezgi gde povremeno kupujem i počnem da zagledam povrće. Žena za tezgom (zbog političke korektnosti ne koristim onaj kolokvijalni naziv za prodavce na pijaci) me upitala šta želim, a onda odjednom, ničim izazvano: "Izvinite, nisam Vas prepoznala. Mnogo ste se ugojili." Moja prva reakcija: ????????????????, nakon koje je usledila druga: !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!. Ko je, bre, ona da mi tako nešto kaže? Majka, sestra, drugarica iz školske klupe, doktorka? Još mi se kulturno obraća sa "Vi". Kupim kod nje nešto povrća i nastavim dalje. A onda u meni počne da ključa bes. Nisam bila besna na nju nego na sebe. Zašto joj lepo nisam rekla: "A Ti bi mogla jednom u životu da odeš kod zubara pre nego što ti ispadnu poslednja tri zuba koja imaš u glavi. Imaš klempave uši. Sigurna sam da ti smrde noge."

Da li ste ikada žalalili što ste lepo, građanski vaspitani? Ja jesam. Mnogo puta. To su one situacije kada vas nevaspitani, drski i bezobrazni smarači "peglaju" o tome kako treba da živite, šta da jedete, kako da podižete svoju sopstvenu decu, kako da trošite svoj sopstveni novac, itd. A pritom vam nisu nit rod, nit pomoz' Bog. Mislim da ni taj rod nije stručan i nadležan da vam to govori, a kamoli neko ko je slučajna i prolazna pojava u vašem životu.

Ili kada vas neko pita: "A kolika Vam je plata?". Dešavalo mi se da me taksisti pitaju o plati dok me voze na posao u moj bivši SOUR. Obično sam ignorisala pitanje, ali jednom sam odgovorila - sto hiljada dolara mesečno. Uvek sam želela da uđem u glavu tih pitača i da saznam zašto postavljaju ovo pitanje. Da li se radi o pukoj radoznalosti ili postoje neki dublji uzroci koje bi nauka mogla da objasni? Dakle, u velikom broju slučajeva je radoznalost i želja za posedovanjem vrednih informacija koje mogu da se razmene na pijaci podataka za još vrednije informacije. Možda razlog leži u neophodnosti dostavljanja bitnih informacija nadležnim organima koji već odavno znaju odgovore na to i mnoga druga pitanja. Ponekad ljudi žele da procene da li trošite svoj novac na pravi način i da vam daju par saveta na tu temu. A u nekim slučajevima se radi o onima koji tu informaciju posle iskoriste da bi tražili pare na zajam.

Ljudi često nisu u stanju da se suoče sa sopstvenim problemima i slabostima pa svoje interesovanje prenose na druge kako bi rešavali tuđe "probleme" koji vrlo često uopšte nisu problemi nego jednostavno lifestyle. Mislim da je sasvim legitimno i opravdano da sa svojim prijateljima raspravljam o teškim psihopatološkim poremećajima Vukice Vučurević. Ako ne znate o kome se radi, potrudite se da saznate. Vredno je saznavanja, verujte mi. Dotična dama je samu sebe proizvela u kontroverznu javnu ličnost i samim tim se stavila "na tapet". Ali mislim da uopšte nije legitimno da neko ko me površno poznaje sudi o meni, anonimnoj domaćici, i mojim postupcima, posebno ako moja egzistencija nikoga ne ugrožava. A to što sam VKV domaćica sa zavidnim brojem Manolo Blahnih i Christian Louboutin cipela IS NONE OF THEIR BUSINESS.

 

Davno beše...

Pre nego što sam evoluirala u VKV domaćicu, radila sam u jednom SOUR-u. (Za one rođene posle 1975.g. SOUR znači Složena organizacija udruženog rada.) Beše to SOUR nad SOUR-ima. U to vreme pozicioniran negde na pola puta između Boga i svega ovozemaljskog. Danas taj SOUR nije više tako svemoćan, malo je usahnuo, malo se muči i koprca sa tuđim hemijskim naoružanjem i nedoumicom "'oce kaki, nece kaki". Davno, kada sam radila tamo, nije bilo nedoumica. Pravilo je bilo "udri, pa onda pitaj ko šta ima da kaže".

U to vreme, pre 20-tak godina (jeste, baš sam matora), balkanske plemenske vođe započeše svoje obredne igre na teritoriji bivše mi otadžbine. Tadašnji Direktor SOUR-a, koji je redovno svirao saksofon, malo ih je posmatrao, pustio da se deca igraju, a onda odluči da se umeša u brlog. Ne lično, naravno, nego preko svog specijalnog izaslanika po imenu Ričard Holbruk koji je diljem SOUR-a bio poznat kao "Dick the Dick" zbog svoje vrlo blage naravi i skromnog ponašanja.

Poče tako izaslanik redovno da pohodi balkanske plemenske vođe ne bi li ih ubedio da prestanu sa ekspresijama svojih psihopatologija. Dolazio je sa celom svitom službenim avionom, a SOUR bi iznajmljivao ceo sprat beogradskog hotela Hyatt. U to vreme sam njega i njegovu svitu viđala češće nego mamu i tatu. Sitna buranija iz beogradskog OOUR-a (Osnovna organizacija udruženog rada) dežurala je u tri smene u jednoj od hotelskih soba koja je bila pretvorena u kancelariju. Jedne noći sam tako u 2 ujutru sedela u holu hotela ispred recepcije čekajući da mi recepcioner donese fax koji su iz centrale SOUR-a greškom poslali na broj hotela. Sedim ja tako u nekom poslovnom kompletiću i na štiklicama kad mi priđe zadriglo, brkato, masno stvorenje u ižvakanom odelu. Pitao me nešto na nemuštom jeziku, ja na engleskom rekoh da ga ne razumem i da radim tu, a on će takođe na engleskom: "To sam i mislio."

Izaslanik je najviše voleo da jede kod našeg plemenskog vođe. Svaki obrok je imao osam jela, jagnjetina je bila obavezna. Večere su trajale od 8 uveče do 2 ujutru. Jedne noći, par nas čeka da se izaslanik vrati da bi nam se treća smena završila, kad ušeta u kancelariju jedno sićušno, sedo biće u kupaćim gaćama i frotirskim papučama. Niko ga nije prepoznao. Posle nekoliko minuta i našeg zabezeka u stilu "šta će go čovek u sred noći u kancelariji?", prepoznamo generala Veslija Klarka, tadašnjeg Komandanta južnog krila NATO-a. I sad neka mi neko kaže da odelo, odnosno uniforma, ne čini čoveka.

Drugom prilikom ja sama u kancelariji, izaslanik sa svojom seniorskom svitom na večerinki, opušteno gledam TV, kad u kancelariju uđe jedan od naučnika koje smo zvali "Map People". Mali, naočare sa velikom dioptrijom, bubuljičavo lice, karirana košulja, tipičan nerd. Svi iz benda "Map People" bili su takvi, odlikaši sa MIT'-a. Soba u kojoj su radili bila je zapečaćena, ulazilo se uz lozinku, samo je izaslanik mogao da ušeta kad god je hteo. Elem, zatraži on od mene selotejp. Ja zaronih u kutiju i izvukoh jedan kotur. On me belo pogleda i reče da mu treba mnogo, mnogo više. Ja pitam zašto, on kaže: "Prekrajamo mape." Lepo su ih prekrojili. Sad znate šta znači kada vam neko kroji kapu, odnosno mapu.

Bilo je tada svakakvih likova i događaja, kao recimo Kristijana Amanpur koja se uvek pojavi tamo gde trava ne raste. Ako je vidite u blizini, odmah bežite na drugi kontinent jer vam se ne piše dobro. Jednom sam morala da intervenišem kada je nasrnula na onog finog, ćelavog bodyguard-a našeg bivšeg plemenskog vođe. Zamalo da budem kolateralna šteta.

Baš sam se raspisala. Dosta je.

 

Moj Milane, jabuko sa grane

Poznato je da mi domaćice volimo sočne čaršijske priče. Doduše, mislim da ih vole i oni koji se bave mnogo značajnijim poslovima ali neće da priznaju. Potajno, uveče kada svi ukućani odu na spavanje, google-uju imena bogatih, slavnih i kontroverznih ličnosti ne bi li videli šta se događa u gradu i šire. Ja, VKV domaćica, pomno pratim društvena događanja i njihove aktere, a posebno one koji doprinose ponovnom rađanju bratstva i jedinstva na prostorima bivše Jugoslavije. Takođe sam, kao pripadnica Nebeskog Naroda, sklona smišljanju teorija zavere kako bih našla neki smisao u moru budalaština i bedastoća.

Nekrunisani kralj bakra alias Kafedžija, odnosno NKaK ("b" izostavljam namerno), došao je u žižu interesovanja vaskolikih balkanskih naroda kao boyfriend jedne od najpoznatijih i najatraktivnijih hrvatskih estradnih umjetnica, Zamamne Pjevačice, odnosno ZP. Pojavi se čovek iznebuha. Bogat kao Krez, tera avione i glisere, voli ugostiteljske objekte, ali se ne može baš pohvaliti dobrim styling-om. Za sve te pare, mogao je da angažuje ličnog fitness trenera i da se ošiša. Trguje rudnim bogatstvima Rusije, Srbije i još pokoje zemlje i, što je najvažnije, poseduje nekoliko najeminentnijih kafedžijskih objekata u Beogradu.

Pitam se ja tako ko je taj čovek i zašto privlači toliku pažnju medija, čaršije i nas domaćica. A onda mi na pamet padne ingeniozna ideja. Neke mračne i tajne sile ga spremaju za predsednika naše napaćene zemlje! Prvo žele da ga na mala vrata uvedu u sve domove na brdovitom Balkanu, a onda da ga lansiraju u politiku. Zarad provere hipoteza u svojoj teoriji zavere, sprovedem jedno opsežno istraživanje koje je potvrdilo moju teoriju.

NKaK je self-made man, školovao se u Švajcarskoj tako što je vozio taksi. Vi ćete, naravno, pomisliti da je zarađivao za studije taksirajući, a da je noću učio uz sveću. Varate se. NKak je studirao biznis, ljubav i modu vozeći taksi i tako je prikupio gomilu korisnih informacija koje su mu nehotice otkrile mušterije među kojima su bili i brokeri. Brokeri su inače poznati po tome što svakom taksisti otkrivaju insider informacije. Upotrebi NKaK te nadasve korisne informacije u svrhu veoma unosne trgovine rudama. U tome mu pomogoše neki fini ruski tajkunčići.

Pronađem i nekoliko njegovih intervjua u kojima nije govorio o ZP i njihovoj idiličnoj ljubavi, već je iznosio svoje političke stavove. NKaK tako najviše ceni rusko političko uređenje i rusku ekonomiju i smatra da svi treba da pređemo na ruski način poslovanja. Odatle, znači, vetar duva! Uhvati me panika jer me je ideja o NKaK-u za predsednika još više uplašila. Ja sam, znate, zapadnjački orijentisana domaćica.

Vinjeta iz strasne veze dve znamenite ličnosti ima mnogo ali ih ja, nažalost, nisam baš sve upamtila. Znam samo da mi je sve vreme nešto nedostajalo u NKaK-ovom imidžu i shvatih da su zaboravili da mu u ruke udenu saksofon ne bi li imao i umetničku stranu. Za budućeg predsednika je dobro da ume i umetnički da se izrazi kao, recimo, Klinton.

Međutim, strasna ljubavna priča NKaK i ZP dožive tužni epilog. NKaK sada jadan plače i moli se u kafiću "Moda". Da sad odete tamo na kafu, sigurna sam da biste ga zatekli za stolom u ćošku kako tužan i čemeran broji svoje nekrunisane kraljevske dane. Ne bi me čudilo da ga iz tuge i čemera izvuče, recimo, Razuzdana Novosadska Raspuštenica (RNR) ili neka druga estradna diva, ovog puta sa teritorije Srbije. Bilo bi ipak apsurdno da srpska prva dama, odnosno predsednikovica, bude iz susedne nam države. Mada, mislim, da bi Srbi prešli i preko toga, samo da snajka zna da poje jer kod nas je sve kao u pesmi "'Ajde Jano, 'ajde dušo".

To be continued...

 

Varijacije na multikulti temu

Želela sam da pišem o Nekrunisanom Kralju alias Kafedžiji (NKaK) i Zamamnoj Pjevačici (ZP) međutim nisam još uvek u stanju. Ceo vikend sam provela plačući u jastuk zbog tužnog epiloga njihove ljubavne priče. Stoga ću pisati o daleko lakšoj temi koja skoro uopšte ne privlači ili vrlo retko privlači pažnju naših medija, a to je multikulturalnost. Osim, naravno, kada se na severu ili jugu zemlje desi nešto toliko loše da predstavlja senzaciju. Ili kada je u pitanju Parada ponosa. Mada se ni tada tema multikulturalnosti ne može meriti sa NKaK i ZP.

Multikulturalnost je postala toliko "in" da se u našem jeziku izrodila reč "kulturalnost" koja je nedostajala da označi nijansu između kulture i kulturološkog. Međutim, niko je ne koristi. Ja ću pokušati da je upotrebim u ovom kratkom tekstu o multikulturalnosti. Zagovaranje i promovisanje multikulturalnosti i tolerancije na sve i svašta postalo je prilično unosan biznis, kao i mnoge druge slične "seksi" teme. Ono što mi upada u oči je da dobar deo zagovornika i promotera (velika čast izuzecima) ima lično iskustvo u multikulturalnosti na osnovu konferencijskog i kongresnog turizma koji vrlo često upražnjavaju na račun raznoraznih fondacija i međunarodnih donatorskih organizacija. Tokom poseta drugim delovima sveta, a zarad učešća u konferencijama i seminarima, oni imaju jedinstvenu priliku da razmene iskustva sa raznolikim istomišljenicima. Pitam se da li bi bili dovoljno multikulturalni ukoliko bi živeli daleko, daleko od svog "kruga dvojke". Daleko u svakom smislu.

Mislim da bi promoteri i zagovornici trebalo da izađu iz svoje zone udobnosti i da odu na par godina u neku potpuno različitu kulturu. Negde gde se na pitanja nikada ne dobijaju direktni i konkretni odgovori, gde žene nemaju skoro nikakva prava, gde je odnos prema poslu daleko ležerniji nego kod nas (ako ste mislili da ne može opuštenije, može), gde ne može da se baca toalet papir tamo gde ga mi bacamo već u kantu za đubre. Kada bi se svakodnevno susretali sa potpuno različitim navikama, šablonima komunikacije i običajima, imali bi mnogo jasniju sliku o kulturalnim raznolikostima. Da ne pominjem da bi sebe mnogo bolje upoznali.

Postoji nekoliko nivoa multikulturalnosti. Prvi nivo - želim im sve najbolje sve dok su daleko od mene. Drugi i najčešći - prihvatam sve raznolikosti koje pripadaju mojoj kulturi. Treći - prihvatam raznolikosti koje pripadaju svim kulturama, tradicijama, religijama, itd. Četvrti (verujte mi postoji) - toliko sam tolerantan/-na da ne primećujem kulturalne razlike. Ko uspe da pređe sa drugog na treći nivo, postigao je ogroman uspeh. Loša vest za sve nas je da se sa četvrti vid multikulturalnosti teško stiče, čovek se sa tim rađa.

Najljubaznije molim po koji komentar na sajtu bloga. Ovo se posebno odnosi na one koji su živeli ili žive u drugoj kulturi.

P.S. Obećavam da će sledeći put tema biti NKaK i ZP.

Regrutovanje advokata

Odvela sam dete u vrtić, bila na pijaci i pre nego što počnem da spremam ručak, htela bih da napišem nekoliko pasusa. Danas inače spremam lazanju da ne bih morala i sutra da kuvam. I opet razmišljam o čemu da pišem. Hoće li Kongres odobriti napad na Siriju? Da li to Amerika gubi svoju moć? Već više od nedelju dana ništa o Severini i Milanu u medijima... Ivan, ministar za kulturu. Lokalni izbori u Beogradu? Sport me nažalost ne interesuje, čak ni Nole.

Onda se setih nečega o čemu razmišljam u poslednje vreme. Padne mi šaka pre izvesnog vremena interna elektronska pošta iz jedne srpske firme stranog porekla. Njihova "PR-ovka" je napisala tekst o novim vidovima komunikacije koje kompanije koriste da bi sticale klijente i uvećavale profit. Poruku je uputila svojim koleginicama i kolegama. Piše žena o društvenim mrežama, mobilnim aplikacijama, blogovima, tvitovanju, itd. Gomila reči stranog porekla koje svi koristimo. A onda naiđoh na rečenicu sa sintagmom "regrutovanje advokata". Ja se zapitam zašto u tekstu o modernim komunikacijama autorka podstiče zaposlene da teraju u vojsku pravnike koji se bave advokaturom. ?????? Onda pročitam rečenicu ponovo i shvatim da je dotična dama napravila najobičniju transkripciju engleske sintagme "to recruit advocates" što znači "angažovati osobe koje će zagovarati nečije interese". Dama znači hendluje biznis tako što se mingluje i regrutuje advokate. Blago toj srpskoj firmi stranog porekla!

Blago svima nama! Sada nam je mnogo lakše nego pre 20 ili 30 godina. Postali smo površni, plitki, ograničeni u svoj toj globalnoj komunikaciji. Svakodnevno upijamo sve više informacija, a sve manje razmišljamo o njima. Sve više se informišemo, a sve manje čitamo. Sve više želimo još i još. Sve se manje sećamo kako nam je bilo lepo na školskom zidiću sa ekipom iz kraja u rano jesenje predvečerje.

Moje dete neće moći da sedi na školskom zidiću sa ekipom iz kraja u jesenje predvečerje. Prvo, nije bezbedno, ima svakakvih ludaka. Drugo, neće imati ekipu iz kraja, neće imati vremena za druženje jer će se fejsovati iz svoje sobe. Treće, zbog zagađenja i globalnog zagrevanja jesenja predvečerja neće biti kao u prošlom veku kada je njena mama išla u školu.

Odoh sada da pržim luk za ragu sos za lazanju. Bolje mi je da spremam ručak nego da regrutujem advokate dok se minglujem po gradu.

Želim vam prijatan vikend. I nemojte slučajno da sednete na neki školski zidić večeras. Mogu ljudi svašta da pomisle.

Čemu ovo?

Već danima, tačnije mesecima, razmišljam o tome da počnem da blogujem. Zašto ne bih? Možda ipak neću jer mi se čini da baš i nemam nešto bitno da kažem. Opet, s druge strane, svi bloguju, tvituju, fejsuju, itd. Zašto ne bih i ja? Ako može Ceca i njoj slične, mogu i ja. Doduše ja nisam "opinion maker" i "trendsetter" kao ona... Ja sam samo jedna obična beogradska domaćica.

Onda pomislim - o čemu bih ja to blogovala. Mislila sam nešto onako akademski, nešto veliko i važno. Međutim, ima već previše onih koji imaju velike i važne misli i redovno ih javno iskazuju. Od njihovih velikih, mudrih misli i mi mali postajemo bogatiji u duhovnom smislu. Prosto se gojimo iz dana u dan. Sve nešto kao držim dijetu ali mi ništa ne vredi. U atmosferi ima toliko lucidnih i vrcavih misli da mi slatkiši uopšte nisu potrebni.

Juče tako prolazim pored obližnjeg kafića i ugledah čoveka-genija. To je onaj estradni menadžer koji je bio, a možda je još uvek, pomoćnik ministra za saobraćaj zadužen za bezbednost. To je fin čovek, upoznala sam ga davnih dana kada je Marija pobedila na Evroviziji. Tadašnji američki ambassador u Beogradu je poželeo da Marija otpeva svoju pobedničku pesmu na prijemu povodom američkog Dana nezavisnosti. Meni se ta ideja uopšte nije dopala, ali ko sam ja da komentarišem. Ambasador je smatrao pripadnicom marginalizovanih grupa, nekoliko istovremeno, a pritom pobednica Evrovizije. Kao u američkom snu. Pozovem ja čoveka, on potvrdi da će Marija pevati i reče da ona predlaže da otpeva i američku himnu. Ambasador oduševljen. Nabavim joj note, reči himne, snimak Vitni Hjuston da ona to lepo nauči. Dođu menadžer i ona na prijem, došla i gomila drugih uglednih gostiju. Pozva ona mene u stranu i reče mi da je veče pre toga pila hladno pivo, da joj je "pukao" glas i da neće moći da peva. HA, HA, HA!!! Žao mi je što moram da kažem - bila sam u pravu. Shvatila je da se njenoj tadašnjoj partiji ne bi baš dopalo da peva američku himnu. Znate na koju partiju mislim.

Uh, baš sam otišla u digresiju. Tok misli, šta ćete... Elem, zašto je on čovek-genije, pored mnogih drugih u okruženju. (Mnogo volim da kažem "u okruženju".) Pre izvesnog vremena čeka njega šofer u džipu parkiranom na kolovozu u suprotnoj traci. Pomoćnik ministra zadužen za bezbednost u saobraćaju izađe iz svoje zgrade, pređe raskrsnicu dijagonalno (srećom je bila nedelja pa nigde nikog tako da je bio bezbedan), sede u džip, a vozač skrenu levo gde je zabranjeno. Pomoćnik ministra napravi nekoliko prekršaja za samo par minuta. Divim se takvim ljudima do imbecilnosti, što reče Radovan.

Čemu ovo moje blogovanje? Tek toliko da razmenim misli sa svojim prijateljima.

O čemu ću pisati? O svemu i svačemu.

Dokle? Ne znam. Možda samo danas.

A zašto su estradni menadžer i Marija danas "na tapetu"? Nemam pojma. Takav mi je tok misli.