Pre nego što sam evoluirala u VKV domaćicu, radila sam u jednom SOUR-u. (Za one rođene posle 1975.g. SOUR znači Složena organizacija udruženog rada.) Beše to SOUR nad SOUR-ima. U to vreme pozicioniran negde na pola puta između Boga i svega ovozemaljskog. Danas taj SOUR nije više tako svemoćan, malo je usahnuo, malo se muči i koprca sa tuđim hemijskim naoružanjem i nedoumicom "'oce kaki, nece kaki". Davno, kada sam radila tamo, nije bilo nedoumica. Pravilo je bilo "udri, pa onda pitaj ko šta ima da kaže".
U to vreme, pre 20-tak godina (jeste, baš sam matora), balkanske plemenske vođe započeše svoje obredne igre na teritoriji bivše mi otadžbine. Tadašnji Direktor SOUR-a, koji je redovno svirao saksofon, malo ih je posmatrao, pustio da se deca igraju, a onda odluči da se umeša u brlog. Ne lično, naravno, nego preko svog specijalnog izaslanika po imenu Ričard Holbruk koji je diljem SOUR-a bio poznat kao "Dick the Dick" zbog svoje vrlo blage naravi i skromnog ponašanja.
Poče tako izaslanik redovno da pohodi balkanske plemenske vođe ne bi li ih ubedio da prestanu sa ekspresijama svojih psihopatologija. Dolazio je sa celom svitom službenim avionom, a SOUR bi iznajmljivao ceo sprat beogradskog hotela Hyatt. U to vreme sam njega i njegovu svitu viđala češće nego mamu i tatu. Sitna buranija iz beogradskog OOUR-a (Osnovna organizacija udruženog rada) dežurala je u tri smene u jednoj od hotelskih soba koja je bila pretvorena u kancelariju. Jedne noći sam tako u 2 ujutru sedela u holu hotela ispred recepcije čekajući da mi recepcioner donese fax koji su iz centrale SOUR-a greškom poslali na broj hotela. Sedim ja tako u nekom poslovnom kompletiću i na štiklicama kad mi priđe zadriglo, brkato, masno stvorenje u ižvakanom odelu. Pitao me nešto na nemuštom jeziku, ja na engleskom rekoh da ga ne razumem i da radim tu, a on će takođe na engleskom: "To sam i mislio."
Izaslanik je najviše voleo da jede kod našeg plemenskog vođe. Svaki obrok je imao osam jela, jagnjetina je bila obavezna. Večere su trajale od 8 uveče do 2 ujutru. Jedne noći, par nas čeka da se izaslanik vrati da bi nam se treća smena završila, kad ušeta u kancelariju jedno sićušno, sedo biće u kupaćim gaćama i frotirskim papučama. Niko ga nije prepoznao. Posle nekoliko minuta i našeg zabezeka u stilu "šta će go čovek u sred noći u kancelariji?", prepoznamo generala Veslija Klarka, tadašnjeg Komandanta južnog krila NATO-a. I sad neka mi neko kaže da odelo, odnosno uniforma, ne čini čoveka.
Drugom prilikom ja sama u kancelariji, izaslanik sa svojom seniorskom svitom na večerinki, opušteno gledam TV, kad u kancelariju uđe jedan od naučnika koje smo zvali "Map People". Mali, naočare sa velikom dioptrijom, bubuljičavo lice, karirana košulja, tipičan nerd. Svi iz benda "Map People" bili su takvi, odlikaši sa MIT'-a. Soba u kojoj su radili bila je zapečaćena, ulazilo se uz lozinku, samo je izaslanik mogao da ušeta kad god je hteo. Elem, zatraži on od mene selotejp. Ja zaronih u kutiju i izvukoh jedan kotur. On me belo pogleda i reče da mu treba mnogo, mnogo više. Ja pitam zašto, on kaže: "Prekrajamo mape." Lepo su ih prekrojili. Sad znate šta znači kada vam neko kroji kapu, odnosno mapu.
Bilo je tada svakakvih likova i događaja, kao recimo Kristijana Amanpur koja se uvek pojavi tamo gde trava ne raste. Ako je vidite u blizini, odmah bežite na drugi kontinent jer vam se ne piše dobro. Jednom sam morala da intervenišem kada je nasrnula na onog finog, ćelavog bodyguard-a našeg bivšeg plemenskog vođe. Zamalo da budem kolateralna šteta.
Baš sam se raspisala. Dosta je.
U to vreme, pre 20-tak godina (jeste, baš sam matora), balkanske plemenske vođe započeše svoje obredne igre na teritoriji bivše mi otadžbine. Tadašnji Direktor SOUR-a, koji je redovno svirao saksofon, malo ih je posmatrao, pustio da se deca igraju, a onda odluči da se umeša u brlog. Ne lično, naravno, nego preko svog specijalnog izaslanika po imenu Ričard Holbruk koji je diljem SOUR-a bio poznat kao "Dick the Dick" zbog svoje vrlo blage naravi i skromnog ponašanja.
Poče tako izaslanik redovno da pohodi balkanske plemenske vođe ne bi li ih ubedio da prestanu sa ekspresijama svojih psihopatologija. Dolazio je sa celom svitom službenim avionom, a SOUR bi iznajmljivao ceo sprat beogradskog hotela Hyatt. U to vreme sam njega i njegovu svitu viđala češće nego mamu i tatu. Sitna buranija iz beogradskog OOUR-a (Osnovna organizacija udruženog rada) dežurala je u tri smene u jednoj od hotelskih soba koja je bila pretvorena u kancelariju. Jedne noći sam tako u 2 ujutru sedela u holu hotela ispred recepcije čekajući da mi recepcioner donese fax koji su iz centrale SOUR-a greškom poslali na broj hotela. Sedim ja tako u nekom poslovnom kompletiću i na štiklicama kad mi priđe zadriglo, brkato, masno stvorenje u ižvakanom odelu. Pitao me nešto na nemuštom jeziku, ja na engleskom rekoh da ga ne razumem i da radim tu, a on će takođe na engleskom: "To sam i mislio."
Izaslanik je najviše voleo da jede kod našeg plemenskog vođe. Svaki obrok je imao osam jela, jagnjetina je bila obavezna. Večere su trajale od 8 uveče do 2 ujutru. Jedne noći, par nas čeka da se izaslanik vrati da bi nam se treća smena završila, kad ušeta u kancelariju jedno sićušno, sedo biće u kupaćim gaćama i frotirskim papučama. Niko ga nije prepoznao. Posle nekoliko minuta i našeg zabezeka u stilu "šta će go čovek u sred noći u kancelariji?", prepoznamo generala Veslija Klarka, tadašnjeg Komandanta južnog krila NATO-a. I sad neka mi neko kaže da odelo, odnosno uniforma, ne čini čoveka.
Drugom prilikom ja sama u kancelariji, izaslanik sa svojom seniorskom svitom na večerinki, opušteno gledam TV, kad u kancelariju uđe jedan od naučnika koje smo zvali "Map People". Mali, naočare sa velikom dioptrijom, bubuljičavo lice, karirana košulja, tipičan nerd. Svi iz benda "Map People" bili su takvi, odlikaši sa MIT'-a. Soba u kojoj su radili bila je zapečaćena, ulazilo se uz lozinku, samo je izaslanik mogao da ušeta kad god je hteo. Elem, zatraži on od mene selotejp. Ja zaronih u kutiju i izvukoh jedan kotur. On me belo pogleda i reče da mu treba mnogo, mnogo više. Ja pitam zašto, on kaže: "Prekrajamo mape." Lepo su ih prekrojili. Sad znate šta znači kada vam neko kroji kapu, odnosno mapu.
Bilo je tada svakakvih likova i događaja, kao recimo Kristijana Amanpur koja se uvek pojavi tamo gde trava ne raste. Ako je vidite u blizini, odmah bežite na drugi kontinent jer vam se ne piše dobro. Jednom sam morala da intervenišem kada je nasrnula na onog finog, ćelavog bodyguard-a našeg bivšeg plemenskog vođe. Zamalo da budem kolateralna šteta.
Baš sam se raspisala. Dosta je.
Нема коментара:
Постави коментар