Već danima, tačnije mesecima, razmišljam o tome da počnem da blogujem. Zašto ne bih? Možda ipak neću jer mi se čini da baš i nemam nešto bitno da kažem. Opet, s druge strane, svi bloguju, tvituju, fejsuju, itd. Zašto ne bih i ja? Ako može Ceca i njoj slične, mogu i ja. Doduše ja nisam "opinion maker" i "trendsetter" kao ona... Ja sam samo jedna obična beogradska domaćica.
Onda pomislim - o čemu bih ja to blogovala. Mislila sam nešto onako akademski, nešto veliko i važno. Međutim, ima već previše onih koji imaju velike i važne misli i redovno ih javno iskazuju. Od njihovih velikih, mudrih misli i mi mali postajemo bogatiji u duhovnom smislu. Prosto se gojimo iz dana u dan. Sve nešto kao držim dijetu ali mi ništa ne vredi. U atmosferi ima toliko lucidnih i vrcavih misli da mi slatkiši uopšte nisu potrebni.
Juče tako prolazim pored obližnjeg kafića i ugledah čoveka-genija. To je onaj estradni menadžer koji je bio, a možda je još uvek, pomoćnik ministra za saobraćaj zadužen za bezbednost. To je fin čovek, upoznala sam ga davnih dana kada je Marija pobedila na Evroviziji. Tadašnji američki ambassador u Beogradu je poželeo da Marija otpeva svoju pobedničku pesmu na prijemu povodom američkog Dana nezavisnosti. Meni se ta ideja uopšte nije dopala, ali ko sam ja da komentarišem. Ambasador je smatrao pripadnicom marginalizovanih grupa, nekoliko istovremeno, a pritom pobednica Evrovizije. Kao u američkom snu. Pozovem ja čoveka, on potvrdi da će Marija pevati i reče da ona predlaže da otpeva i američku himnu. Ambasador oduševljen. Nabavim joj note, reči himne, snimak Vitni Hjuston da ona to lepo nauči. Dođu menadžer i ona na prijem, došla i gomila drugih uglednih gostiju. Pozva ona mene u stranu i reče mi da je veče pre toga pila hladno pivo, da joj je "pukao" glas i da neće moći da peva. HA, HA, HA!!! Žao mi je što moram da kažem - bila sam u pravu. Shvatila je da se njenoj tadašnjoj partiji ne bi baš dopalo da peva američku himnu. Znate na koju partiju mislim.
Uh, baš sam otišla u digresiju. Tok misli, šta ćete... Elem, zašto je on čovek-genije, pored mnogih drugih u okruženju. (Mnogo volim da kažem "u okruženju".) Pre izvesnog vremena čeka njega šofer u džipu parkiranom na kolovozu u suprotnoj traci. Pomoćnik ministra zadužen za bezbednost u saobraćaju izađe iz svoje zgrade, pređe raskrsnicu dijagonalno (srećom je bila nedelja pa nigde nikog tako da je bio bezbedan), sede u džip, a vozač skrenu levo gde je zabranjeno. Pomoćnik ministra napravi nekoliko prekršaja za samo par minuta. Divim se takvim ljudima do imbecilnosti, što reče Radovan.
Čemu ovo moje blogovanje? Tek toliko da razmenim misli sa svojim prijateljima.
O čemu ću pisati? O svemu i svačemu.
Dokle? Ne znam. Možda samo danas.
A zašto su estradni menadžer i Marija danas "na tapetu"? Nemam pojma. Takav mi je tok misli.
Onda pomislim - o čemu bih ja to blogovala. Mislila sam nešto onako akademski, nešto veliko i važno. Međutim, ima već previše onih koji imaju velike i važne misli i redovno ih javno iskazuju. Od njihovih velikih, mudrih misli i mi mali postajemo bogatiji u duhovnom smislu. Prosto se gojimo iz dana u dan. Sve nešto kao držim dijetu ali mi ništa ne vredi. U atmosferi ima toliko lucidnih i vrcavih misli da mi slatkiši uopšte nisu potrebni.
Juče tako prolazim pored obližnjeg kafića i ugledah čoveka-genija. To je onaj estradni menadžer koji je bio, a možda je još uvek, pomoćnik ministra za saobraćaj zadužen za bezbednost. To je fin čovek, upoznala sam ga davnih dana kada je Marija pobedila na Evroviziji. Tadašnji američki ambassador u Beogradu je poželeo da Marija otpeva svoju pobedničku pesmu na prijemu povodom američkog Dana nezavisnosti. Meni se ta ideja uopšte nije dopala, ali ko sam ja da komentarišem. Ambasador je smatrao pripadnicom marginalizovanih grupa, nekoliko istovremeno, a pritom pobednica Evrovizije. Kao u američkom snu. Pozovem ja čoveka, on potvrdi da će Marija pevati i reče da ona predlaže da otpeva i američku himnu. Ambasador oduševljen. Nabavim joj note, reči himne, snimak Vitni Hjuston da ona to lepo nauči. Dođu menadžer i ona na prijem, došla i gomila drugih uglednih gostiju. Pozva ona mene u stranu i reče mi da je veče pre toga pila hladno pivo, da joj je "pukao" glas i da neće moći da peva. HA, HA, HA!!! Žao mi je što moram da kažem - bila sam u pravu. Shvatila je da se njenoj tadašnjoj partiji ne bi baš dopalo da peva američku himnu. Znate na koju partiju mislim.
Uh, baš sam otišla u digresiju. Tok misli, šta ćete... Elem, zašto je on čovek-genije, pored mnogih drugih u okruženju. (Mnogo volim da kažem "u okruženju".) Pre izvesnog vremena čeka njega šofer u džipu parkiranom na kolovozu u suprotnoj traci. Pomoćnik ministra zadužen za bezbednost u saobraćaju izađe iz svoje zgrade, pređe raskrsnicu dijagonalno (srećom je bila nedelja pa nigde nikog tako da je bio bezbedan), sede u džip, a vozač skrenu levo gde je zabranjeno. Pomoćnik ministra napravi nekoliko prekršaja za samo par minuta. Divim se takvim ljudima do imbecilnosti, što reče Radovan.
Čemu ovo moje blogovanje? Tek toliko da razmenim misli sa svojim prijateljima.
O čemu ću pisati? O svemu i svačemu.
Dokle? Ne znam. Možda samo danas.
A zašto su estradni menadžer i Marija danas "na tapetu"? Nemam pojma. Takav mi je tok misli.
Нема коментара:
Постави коментар