Zašto mi u poslednje vreme sve u ovom gradu ima ukus, miris i izgled devedesetih? Devedesete nikada u suštini nisu nestale, jer ova zemlja nije mnogo napredovala od tada, ali su se barem njihovi simboli privremeno zavukli u mišje rupe. Opet mi ulice izgledaju prašnjavo i blatnjavo. Pločice na šetalištima su ispucale i podlokane. Fasade se urušavaju kada dune jači vetar. Automobili se propinju i divljaju. Silikonske sise šetaju na plastičnim štikletinama ruku pod ruku sa nabildovanim tetoviranim mišićima u uskim polu-sintetičkim majicama. Informacije ulaze u glave kroz oči i uši ali besciljno lutaju telima u bezuspešnim pokušajima da pronađu mozgove potomaka onih koji su vedrili i oblačili devedesetih. Ponovo oni sa dozvolama za ubijanje gaze svojim džipovima ljude i decu i bivaju pušteni iz pritvora iz nepoznatih i neobjašnjivih razloga.
Posle godina najezde japijevskih skakavaca u uzanim pantalonicama i sapetim sakojčićima, došlo je vreme onih koji su devedesetih proganjali sve što je bilo moderno i prozapadnjački orijentisano, onih koji su po Balkanu divljali u težnji da satru sve što je drugačije i što pripada nekoj drugoj veri, onih čije su vrednosti bile silikonske sise i guzica uvažene supruge masovnog ubice. Sada su se isti ti preobukli u demokratiju i evropske integracije, u borbu protiv korupcije i kriminala, u dobrosusedske odnose sa onima koji su bili i ostali drugačiji. Čak nam dovode te "drugačije" da grade moj rodni grad na vodi. Nekada su ih tukli i proterivali, a sada se ljube sa njima i nazivaju ih braćom. I, kao i uvek, nas niko ništa ne pita.
Devedesetih se barem znalo ko su "oni", a ko smo mi. Mi smo bili pametni i kreativni, demonstrirali, lupali u šerpe i kontejnere, imali mašte, volje i snage da se izborimo sa onima koji su sada legitimni lideri ove zemlje. Prošlo je premalo vremena da bismo opet skupili snagu da se bunimo protiv prikrivenog ludila i psihopatskih lidera. Retki su ljudi koji mogu dva ili vise puta u zivotu da budu puni volje i poleta da iz korena promene stvari oko sebe. Uostalom, kako da se bunimo protiv silikonske demokratije i nabildovanih evropskih integracija. "Šta u tome ima loše?", pitali bi nas Evropa i Amerika. A i oni su odlikaši. Devedesetih su naše sadašnje lidere držali na crnim listama i listama zabrane ulaska na njihove teritorije, a sada ih hvale na sva usta. Ko je, bre, tu lud?
A što se tiče mog rodnog grada na vodi, neće ga niko od nas videti. Iz dva razloga. Ili nikada neće biti napravljen, ili će biti opasan zidinama od 3 metra da običan svet, takozvani Beograđani i njihovi gosti, ne bi mogli da uđu i da ometaju srpsku i belosvetsku elitu u kockanju, kurvanju i opijanju. Samo se nadam da će silikonske sise i tetovirani, nabildovani mišići naći unosne, poštene poslove unutar zidina i da više neće bahato šetati mojim rodnim gradom.
A što se tiče mog rodnog grada na vodi, neće ga niko od nas videti. Iz dva razloga. Ili nikada neće biti napravljen, ili će biti opasan zidinama od 3 metra da običan svet, takozvani Beograđani i njihovi gosti, ne bi mogli da uđu i da ometaju srpsku i belosvetsku elitu u kockanju, kurvanju i opijanju. Samo se nadam da će silikonske sise i tetovirani, nabildovani mišići naći unosne, poštene poslove unutar zidina i da više neće bahato šetati mojim rodnim gradom.
