Sigurna sam da u delovima današnjeg sveta koji plivaju u moralnoj kaljugi i gliboderu postoje dve vrste ljudi: bezvezni i vezni. U tim delovima sveta ljudi se rađaju kao jedni ili kao drugi i teško prelaze iz jedne vrste u drugu. Pošto su bezveznost i veznost moralne kategorije, nije moguće pretvoriti se iz bezveznog u vezno i obrnuto. Bezveznim ljudima u svakodnevnom životu nije nimalo lako.
Oni kao da nikoga ne poznaju. U stvari, često poznaju mnogo ljudi ali o njima razmišljaju kao o ljudskim bićima, a ne kao o sredstvu pomoću kojeg mogu da dođu do željenog cilja. Oni nikako ne mogu, ne žele i ne znaju da unovče svoja poznanstva i prijateljstva. Oni ne poznaju nikoga u ministarstvima, u opštinama, na šalterima, u bolnicama, u bankama, u policiji, u školama i na fakultetima, po sudovima, po firmama i na ostalim ključnim mestima. Njima čak ni teta Mica sa Bajlonija ne donosi jaja od koka koje su kljucale po bunjištu. Jaja kupuju na prvoj tezgi na koju naiđu.
Kao što kupuju jaja na pijaci, tako rade i sve drugo u životu. Pokušavaju da dođu do informacija redovnim putem, popunjavaju formulare, čekaju u redovima, plaćaju sve što treba i što ne treba, javljaju se na oglase za posao, polažu prijemne ispite i rade sve ono što je u normalnom svetu normalno i svakodnevno. Rađaju se i umiru po redu, a ne preko reda i ispod tezge. Vrlo često ni rođeni roditelji ne nalaze za shodno da im pričuvaju decu jer smatraju da bezveznim ljudima to nije uopšte potrebno. Oni se snalaze čak i bez veze sa svojim sopstvenim roditeljima.
Za razliku od bezveznih ljudi, vezni ljudi na svakom mestu u okolnostima moralne kaljuge imaju strateški raspoređene poznanike, prijatelje, rođake, kumove i ostala sredstva pomoću kojih žive svoje vezne živote i bez kojih bi sigurno prestali da dišu i da se kreću. Oni se i u vrtiće upisuju preko veze, škole i fakultete završavaju na volšebne načine. zapošljavaju sebe i svoje najbliže u najmutnijim trenucima u istoriji kaljuge, stiču stanove i kuće pomoću svojih magičnih moći. I konačno kada dođe vreme da krepaju, nađu sebi grob preko veze. Ne plate ga, nego ga dobiju za džabe. Vezni ljudi su u stanju da iz malog mozga iskopaju drugare iz osnovne škole kojima vrlo često ni ime ne pamte i da ih lociraju na ključnim mestima u društvenoj, partijskoj i poslovnoj kaljugi.
Život veznih ljudi je objektivno lakši od života bezveznih ljudi. Oni su materijalno bogatiji, a duhovno daleko siromašniji od onih bezveznih. Oni su vezani i stalno nekome nešto duguju. Stalno se okreću preko ramena u strahu da će ugledati utvare svojih poznanika i nazovi prijatelja. Strepe od zvona telefona zbog mogućnosti da ih pozovu plemenske poglavice i drugovi i da im traže ponešto zauzvrat. U njihovim glavama su pohranjeni softveri sa gomilom podataka koje nikada nigde ne bi smeli da zabeleže. Od podataka o njihovim vezama, mesečnih, kvartalnih i godišnjih obračuna nominalne vrednosti tih veza vrlo često im pucaju glave. Oni su vezani na sve moguće načine.
Jedina prednost bezveznih ljudi je u tome što su potpuno slobodni. Slobodni da misle, da osećaju, da govore i da se kreću po sopstvenoj želji i volji. Njihov život jeste teži, materijalno su siromašniji, ali je to njihovo, uslovno rečeno, materijalno siromaštvo potpuno stabilno zato što ne zavisi ni od koga. Oni vezni kad-tad od velikog bogatstva padnu na vrlo niske grane. Ako ne oni, onda njihova vezna deca. Kada se svedu svi računi, zaista ne znam kome je bolje. Znam samo da vezni ljudi sasvim lepo žive u moralnoj kaljugi. Oni bezvezni lepo žive negde drugde.
Oni kao da nikoga ne poznaju. U stvari, često poznaju mnogo ljudi ali o njima razmišljaju kao o ljudskim bićima, a ne kao o sredstvu pomoću kojeg mogu da dođu do željenog cilja. Oni nikako ne mogu, ne žele i ne znaju da unovče svoja poznanstva i prijateljstva. Oni ne poznaju nikoga u ministarstvima, u opštinama, na šalterima, u bolnicama, u bankama, u policiji, u školama i na fakultetima, po sudovima, po firmama i na ostalim ključnim mestima. Njima čak ni teta Mica sa Bajlonija ne donosi jaja od koka koje su kljucale po bunjištu. Jaja kupuju na prvoj tezgi na koju naiđu.
Kao što kupuju jaja na pijaci, tako rade i sve drugo u životu. Pokušavaju da dođu do informacija redovnim putem, popunjavaju formulare, čekaju u redovima, plaćaju sve što treba i što ne treba, javljaju se na oglase za posao, polažu prijemne ispite i rade sve ono što je u normalnom svetu normalno i svakodnevno. Rađaju se i umiru po redu, a ne preko reda i ispod tezge. Vrlo često ni rođeni roditelji ne nalaze za shodno da im pričuvaju decu jer smatraju da bezveznim ljudima to nije uopšte potrebno. Oni se snalaze čak i bez veze sa svojim sopstvenim roditeljima.
Za razliku od bezveznih ljudi, vezni ljudi na svakom mestu u okolnostima moralne kaljuge imaju strateški raspoređene poznanike, prijatelje, rođake, kumove i ostala sredstva pomoću kojih žive svoje vezne živote i bez kojih bi sigurno prestali da dišu i da se kreću. Oni se i u vrtiće upisuju preko veze, škole i fakultete završavaju na volšebne načine. zapošljavaju sebe i svoje najbliže u najmutnijim trenucima u istoriji kaljuge, stiču stanove i kuće pomoću svojih magičnih moći. I konačno kada dođe vreme da krepaju, nađu sebi grob preko veze. Ne plate ga, nego ga dobiju za džabe. Vezni ljudi su u stanju da iz malog mozga iskopaju drugare iz osnovne škole kojima vrlo često ni ime ne pamte i da ih lociraju na ključnim mestima u društvenoj, partijskoj i poslovnoj kaljugi.
Život veznih ljudi je objektivno lakši od života bezveznih ljudi. Oni su materijalno bogatiji, a duhovno daleko siromašniji od onih bezveznih. Oni su vezani i stalno nekome nešto duguju. Stalno se okreću preko ramena u strahu da će ugledati utvare svojih poznanika i nazovi prijatelja. Strepe od zvona telefona zbog mogućnosti da ih pozovu plemenske poglavice i drugovi i da im traže ponešto zauzvrat. U njihovim glavama su pohranjeni softveri sa gomilom podataka koje nikada nigde ne bi smeli da zabeleže. Od podataka o njihovim vezama, mesečnih, kvartalnih i godišnjih obračuna nominalne vrednosti tih veza vrlo često im pucaju glave. Oni su vezani na sve moguće načine.
Jedina prednost bezveznih ljudi je u tome što su potpuno slobodni. Slobodni da misle, da osećaju, da govore i da se kreću po sopstvenoj želji i volji. Njihov život jeste teži, materijalno su siromašniji, ali je to njihovo, uslovno rečeno, materijalno siromaštvo potpuno stabilno zato što ne zavisi ni od koga. Oni vezni kad-tad od velikog bogatstva padnu na vrlo niske grane. Ako ne oni, onda njihova vezna deca. Kada se svedu svi računi, zaista ne znam kome je bolje. Znam samo da vezni ljudi sasvim lepo žive u moralnoj kaljugi. Oni bezvezni lepo žive negde drugde.
